|
НАРОДНИ ГУСЛАР САВА СТАНИШИЋ
На овој страници можете погледати садржај ЦД-а и
касете "Злочин у Гораждевцу", аутор пјесме: Сава З. Станишић.
"...Захваљујем се свим људима добре воље који су помогли да трагична
судбина српског Космета буде отргнута од заборава..."
српски гуслар Сава З. Станишић
ЗЛОЧИН У ГОРАЖДЕВЦУ
Злочин у Гораждевцу
Бјеше јутро августа мјесеца,
грану Сунце изнад Гораждевца!
Ово дивно и питомо село,
увијек је богато живјело,
јер је Господ у старом земану,
на том мјесту у једноме дану,
сва богатства из ризнице своје,
оставио у најљепше боје,
плодне њиве, зелене пашњаке,
и ријеке, шуме и врбаке,
ту је вода као суза чиста,
ту и сува дреновина листа!
Кад је Сунце поља огријало,
и зрацима по Космету пало,
омладина скупи се из села,
бијаше их жеља понијела,
да на хладну Бистрицу отиђу,
и на њене обале да сиђу,
да ужитак осјете слободе,
па кренуше пут Бистрице воде!
Иду Српчад, а пјесма их прати,
мало ко би мога’ вјеровати,
да су тако весели и орни,
а сви дивни, поносни и зорни,
прате момке лијепе ђевојке,
а Бистрица у њедра их прима,
и радосно грли се са њима,
скачу ђеца у воду студену,
младост краси обалу зелену!
Гледала их са Дечана вила,
па јој сузе оросише крила,
јер одавно није запамтила,
да се радост и пјевање чују,
да за мртвим Срби не тугују,
па јој бјеху сузе радоснице,
оквасиле и крила и лице!
Не би дуго радости и среће,
на Бистрицу црни ђаво слеће,
два Шиптара из оближњег села,
с пушкама су брзо долећела,
заклоњени густином врбака,
уперише цијеви пушака,
на невине животе дјечака...
одјекнуше злочиначки хици,
наста покољ на води Бистрици!
Вриште ђеца, чују се јауци,
грми пушка у шиптарској руци,
по Бистрици падају тијела,
воду крвца залијева врела,
и крвници тог несрећног дана,
усмртише Јововић Ивана!
На крвавом овом полигону,
млада глава Иванова клону,
и у трену последњега часа,
очи склопи а не пушти гласа,
јер му бјеше пушчано олово,
распорило срце соколово!
Истог трена од банде проклете,
још једно је страдало дијете,
Пантелију Дакића убише,
лијепе му очи затворише,
да се никад не пробуди више!
Паде Панто крај друга Ивана,
љуто писну вила са Дечана,
па се диже са дечанске цркве,
не би л’ како оживјела мртве!
Кад шиптарски престаше рафали,
вила слеће крвавој обали,
Пантелију нађе и Ивана,
па им меће мелем преко рана,
и љуби их у млађано лице,
а захвата воде са Бистрице,
да упали угасле свијеће,
које више упалит се неће!
Па кад виђе да им нема наде,
топла суза из ока јој паде,
а вила се пут Дечана
врати,
на звонику ужета се лати,
и огласи звоном по Косову,
за крваву трагедију ову!
Кад зачуше крвничке рафале,
Српкиње су мајке закукале,
па полеће мало и велико,
мирне душе не остаде нико,
свако жели у овој недаћи,
свога ближњег у животу наћи!
А призор их стравичан дочека,
пуна крви таласа ријека,
болно јече ђеца рањеници,
свуђ се чују кукање и крици,
док закука једна мушка глава,
чу се лелек Дакић Милисава:
„Панто, сине, што ми се не будиш?
Реци нешто, зашто, срећо, ћутиш?
Немој, чедо, тату остављати,
немој оцу срце вријеђати,
како, сине, без тебе да живим?
Да те нема, са тим се не мирим!
Драги Боже, прими мога Панта,
твога раја отвори му врата!”
Кад Милисав Панта залелека,
стиже Милош и жена му Сенка,
на кољена крај Ивана пали,
па за својим сином закукали:
„О, Иване, наш најљепши дане,
како да ти извидамо ране?
Како да те повратимо сине,
из наручја проклете судбине!
Остаће нам срцу вјечна рана,
зелен боре одсјечених грана!”
С манастира дечанскога краља,
ђе је симбол српског православља,
одјекнуше звона православна,
одлијеже Метохија равна...
к'о да звоно са Дечана јеца,
што су српска изгинула ђеца!
Јече звона а громови бију,
црна вијест узбуни Србију,
да су српска побијена ђеца,
крај питомог села Гораждевца!
Шта су гусле јаворове,
но светиња српског рода,
што пјевају вјековима
о страдању мог народа!
Плачи, плачи, Метохијо,
немој брисат’ сузе с лица,
не стиди се, српска земљо,
што си тешка мученица...
Док је пјесме и гусала,
Грачанице и Дечана,
неће Србин заборавит’
Пантелију и Ивана!
аутор:
Сава З. Станишић
Распето Косово
Mој соколе, моја птицо мила,
што си тужно објесио крила?
Зашто ћутиш на хладној стијени,
па ни ријеч да прозбориш мени...
мора да си оста' без гнијезда,
ка' без ноћи Даница звијезда,
ил' си жељан меса од јунака,
ил' те рани огањ од пушака!
Причај роде, срце ми је стало,
не тужи ми гусле и гудало,
причај роде, нека јекне гора,
жељан јесам с' тобом разговора!
Закликтала сива соко птица,
а одјекну гора и равница,
одвали се стијење са Чакора,
гром поц'јепа зеленога бора,
и крв ми се у венама следи,
глас му града царевога вриједи,
слеће соко, на раме ми стаде,
и овакав одговор ми даде:
„Мој гусларе, српска перјанице,
кад си доша' на ове литице,
казаћу ти тешке јаде моје,
што ми славуј одавно не поје,
што сам тужно објесио крила,
што ме туга овако сломила,
ти повлачи гуслама гудало,
а ја ћу ти запјевати мало,
о Косову, срцу Србинову!
Ој, Косово, крвава пољано,
српске душе непреболна рано...
што ти Сунце притиснула тама,
што се лелек горама пролама,
што не звоне цркве, манастири,
камо твоја стада и пастири,
што ти плаче равна Метохија,
како живи без тебе Србија!?
Ој, Косово, пусто си остало,
лише Срба у енклава мало,
остадоше вјековна огњишта,
на немилост шиптарскога пришта,
нема мале ђеце да се чују,
да принове кућу обрадују,
да јединца родитељ ожени,
милу шћерку зету да отпреми,
да се звона неђељом огласе,
кад се звијезде у зору погасе!
Зар је свијет слијеп код очију,
па не види српску трагедију?
Зар не виде да нас више нема,
ђе је српска земља напаћена,
ђе су српска ђеца побијена,
због српскога крста и имена,
ђе су гробља у трње зарасла,
а огњишта у коров обрасла!
Ђе су српске кости разбачане,
низ косовске ријеке и пољане,
ни мртвима душе не цијене...
о, Европо, нек' ти на зло крене!
да те видим у јаду и болу,
ка' Србина на Косову голу,
јер ти неће на добро изаћи,
што Шиптаре к' себи одомаћи!
За љепоту какве ниђе нема,
српска крв је многа проливена,
сјетимо се само Немањића,
и витеза Милош Обилића,
и светога српског господара,
мученика косовског Лазара,
и јунака косовскога боја,
па зар данас, мила браћо моја,
да Косово, њино страдалиште,
Шиптарима буде постојиште!
Често сањам а језа ме хвата,
како Милош посјече Мурата,
и Бајазит како смиче брата,
и Бранковић како маглу хвата,
како Лазар остаје без главе,
на мегдану сред битке крваве,
ђе 'но Српство због неслоге своје,
у Ислама ланце допало је!
Снивам тако, па ме душа боли,
вазда бјесмо мученици голи,
још од Силног цара нам Душана,
и трагичног оног Видовдана,
свједоче нам гусле јаворове,
да је Шиптар ковао планове,
да би нашом земљом царевао,
колико је мука нанијео,
то су јади каквих ниђе нема,
шта све Шиптар Србину не спрема!
Волио бих да гусларе пођеш,
па да самном про Призрена прођеш,
ђе су дивни Свети Арханђели,
крај Бистрице са неба засјели,
па Љевишку да ми види душа,
и дворове ђе је Душан уша',
кад се врати из Скопља бијела,
ђе му круну вила донијела,
те прослави српско име наше,
када Срби најјачи посташе!
Па да видиш Високе Дечане,
на ободу проклетијске стране,
ђе Бистрица жубори и тече,
ђе се душе молитвама лијече!
Сад га жица тврда опасала,
да га чува од шиптарских ала,
сад по њему туђа војска шета,
и чува га неколико љета,
па, дај Боже да га сачувају,
да крвници ватри га не дају,
да дочекам веселије дане,
пуне Срба Високе Дечане!
Па до лијепе Пећи да пођемо,
и Руговске клисуре дођемо,
ђе је српска лавра најсветија,
дивна Пећка Патријаршија!
Коју Турци цијенили су јако,
и дирали нијесу никако,
но је Мехмед-паша обновио,
и свога је брата задужио,
да је чува крај руговског стијења,
за будућа српска покољења!
Сад и она, браћо, стоји сама,
опасана тврдијем жицама...
и њу чува војска из туђине,
Боже драги, тешке ли судбине!
да не смијеш отићи из страха,
ђе нам леже чет'ри патријарха!
Још одатле са воде Бистрице,
виђећемо звона Грачанице,
ђе почива краљу Милутине,
у њедрима своје задужбине,
покрај њега дивна Симонида,
коју Шиптар остави без вида,
кад јој очи са фреске ископа,
оба њена Грачаничка ока!
Сузе росе мога рода лице,
због тебе наша Грачанице,
Пјевам и молим Свевишњег Бога,
за цијело Српство Косова мога!
Са Б'јелог Дрима орлови зову,
да Срби крену своме Косову,
косовски божур поново цвјета,
за нека нова срећнија љета,
да се Срби већ једанпут сложе,
помози нам, о, велики Боже!
Ој, Душане, придигни се мало,
јер је Српство на кољена пало,
па зама'ни сабљом к'о некада,
да нам Шиптар Косовом не влада,
покажи се на врх Проклетија,
Нек' сви виде докле је Србија!
Не свиће нам Сунце ђе и прије,
ни прољеће више исто није,
без Косова и без Метохије,
нема, браћо, Српства ни Србије!“
аутор:
Сава З. Станишић
Осман паша
Вришти ђогин, а планине јече,
на Турчину јатагани звече,
то је стига’ на свога кулаша,
у Казанце силни Осман паша!
Е, какав је, кукала ти мајка!
нема таквог паше у Турака,
зоран Турчин, лијеп као вила,
сјајна срма прса му покрила,
на прсима токе позвекују,
као поток планински се чују,
а још сабљу држи преко крила,
што је некад султанова била,
на паши је међедина сура,
страх и трепет шири код Каура!
Стиже паша у смирају дана,
танкој кули на девет тавана,
то је кула Паповића кнеза,
знаменитог Србина витеза...
Ту, на прагу двора кнежевога,
сјаха паша са помамна ђога,
бану Турчин и назва Алаха,
све се живо укочи од страха,
кнеже Павле џефердара трже,
али паша проговори брже:
„Стани, кнеже, Павле Паповићу!
Ја сам главом Османе Пашићу!
Нисам дош’о да ти главу скинем,
ни да овђе од тебе погинем,
но ми реци, кућа ти пјевала,
што ти нема на зиду гусала?
Зар у срцу земље Херцегове,
да не јече гусле јаворове!?“
Те ријечи зачудише Павла,
ђе му паша заишта гусала...
с неким чудним мислима се бори,
па он паши боље одговори:
„Имам, пашо, гусле јаворове,
на тавану оџаклије ове,
ево двије деценије има,
како струна мирује на њима,
од када сам остао без сина,
кога пуста прогута планина,
ја сам гусле забораву дао,
и од тада нисам запјевао!
А дијете које ми нестаде,
дивно уз њих запјевати знаде,
могао је камен расплакати,
кад би стао уз њих запјевати!“
Слуша Турчин шта му кнеже збори,
па он опет кнезу проговори:
„Хајде, кнеже, рад ајтера мога,
донеси ми са тавана твога,
да ти виђу гусле и гудало,
што се давно бјеше ућутало,
рад сам чути гусле како јече,
но мој ханџар камен да сијече!“
Оде кнеже и гусле донесе,
са њих облак прашине истресе,
пружи гусле Осману на крило,
ђе је много ђевојака снило,
а паша их ко дијете узе,
у очима заискрише сузе,
па рукавом своје антерије,
од црвене чоје 'стамболије',
он обриса струне на гуслама,
са њих ситна попадаше скрама,
и тамјаном струне помилова,
те се лати гудала дренова,
и превуче њиме про гусала,
јекну кула Паповића Павла!
Кличе Осман као соко сиви,
силно пјева, мртвог да оживи,
шире очи његове заптије,
ово чудо гледало их није!
Пјева Осман пјесму о Косову,
о тешкоме слому Србинову,
из очи му искре сијевају,
низ образе сузе лијевају,
подрхтава танано гудало,
и оно је с пашом заплакало!
Још је паша пјевао ка’ вила,
кад се тешка вриска проломила...
вјерна љуба кнежевога сина,
проли сузе ка’ кишна година,
Осман јеку гусала умири,
зачу јецај ђе се кулом шири,
па Милицу ђевојку запита:
„Зашто плачеш, вило поносита?
Је л’ ти бисер пао у ријеку,
па ти сузе низ образе теку?“
А Милица плачне очи диже,
од суза се огрлица ниже...
кроз јецаје тихо прошапута:
„Није змија ујела ме љута,
нит’ ми бисер паде у ријеку,
но ми сузе жалоснице теку,
јер се сјетих кнежевога сина,
који прије двадесет година,
у проклетој планини нестаде,
ка’ у црну земљу да пропаде!
Ја не могу сакрит’ осјећање,
да ме твоја пјесма и пјевање,
подсјетише на ђевера мога,
ка’ да њега виђех несрећнога!“
Виђе Осман да јој лако није,
ни толико година послије,
да ђевера жали као сина,
то на срце забоље Турчина,
па јој рече: „Кад би среће било,
и неко се чудо догодило,
да ђевера видиш несталога,
би ли могла, млијека ти твога,
по нечему њега препознати,
да се теби изненада врати?“
Милица му одговори на то:
„Познала бих неношено злато,
по биљегу што му груди краси,
као цвијет ђевојачке власи,
међ’ хиљаду познала бих њега,
нико нема таквога биљега!“
Када ово Кауркиња рече,
Осман пред њу на кољена клече,
трже руком џемадан са груди,
наочиглед запањених људи,
и указа биљег на грудима,
знак да крви Србинове има!
Викну Осман, а сузе га гуше:
„Ја сам Јаков, дио ваше душе,
ја сам ваше благо изгубљено,
дома свога чедо прежаљено!“
Поскакаше велико и мало,
у свакоме срце заиграло,
што Јакова виде Паповића,
свог гнијезда изгубљеног ’тића!
Приђе Павле и загрли сина,
стеже срце јуначка старина,
да не пусти сузу пред Турцима,
с којима се сјек’о по кланцима,
но, поносно и весело рече,
ка’ ханџаром Турке да сијече:
„Добро дош’о, мој Јакове сине,
добро дош’о, свом дому Србине!
Ја не знадох толико година,
какву тајну крила је планина,
шта се с тобом догодило тада,
каквих си ми допануо јада?
Не знадосмо има ли те жива,
ил’ те мртвог у се гора скрива,
ни тијела твога не нађосмо,
ни о теби гласа допадосмо,
па ми реци, шта се тада збило?
Шта се оне ноћи догодило?
Јер си тада био српског соја,
а данас те, десна руко моја,
видим као пашу из Стамбола,
вјерног слугу турскога престола!“
Јаков њему одговарат поче:
„Увијек те боље наш’о, оче,
у нашему дому честитоме,
немој сину замјерити твоме,
што га данас видиш са турбаном,
и са турском сабљом за појасом,
јер ме црна одвела судбина,
да се зовем пашом у Турчина!
Оне ноћи када сам нестао,
бијаше ме санак затекао,
крај нашега бијелога стада,
ноћ полако почеше да пада,
кад олуја бијесна долеће,
чупала је стољетно дрвеће...
од удара силнијех громова,
и урлика гладнијех вукова,
стадо ми се разбјежа по гори,
мене нека сила наговори,
да се склоним у јелово грање,
ту сам зори дочек’о свитање!
Кад сам зори видио свануће,
кренуо сам да стигнем до куће...
таман бијах домак’о се друма,
и изаш’о из стољетних шума,
кад се зачу друмом грмљавина,
од топота бијесних ђогина,
виђох Турке, мрке као ноћи,
мислио сам да ће с миром проћи,
ал’ ме први шчепа као соко,
подиже ме ка небу високо,
посади ме до њега на хата,
па ободе помамна дората,
и стигосмо до поднева дана,
код џамије на сред Гацка равна!
Пред џамијом виђох српску ђецу,
клањају се младоме мјесецу,
а око њих хоџе са књигама,
предају им кључеве Ислама!
Уплаших се, хтједох нешто рећи,
мислио сам некако побјећи,
ал’ ми приђе хоџа са Кураном,
опсова ме вјером православном,
удари ме и крв ми потече,
па ми хоџа у бијесу рече:
„Ја те сада светијем Кураном,
од Србина чиним Муслиманом,
ниси више вјере Исусове,
од данас си вјере Алахове!“
Пошто су ме тада потурчили,
у Стамбол су мене отпремили...
на двору сам султановом био,
ђе сам војне школе завршио,
и постао вођа јањичара,
борио се противу Мађара,
и за успјех на бојноме пољу,
султан своју показаше вољу,
да за пашу мене устоличи,
по ферману, како и приличи,
и тако сам, по вољи судбине,
пост’о паша од Херцеговине!
Ето, оче, приче твога сина,
све је ово сурова истина,
али ћу ти обећање дати,
да ћу вазда на уму имати,
да сам Србин и српскога рода,
да сам дио српскога народа,
нећу мучит’ сиротињу рају,
поклонићу своме завичају,
мјесто ђе ће молити се Богу,
ја толико учињети могу,
кунем ти се, оче, у свијећу,
ријеч моју погазити нећу!“
Што обећа, то је урадио,
у селу је цркву саградио,
диван поклон завичају своме,
свето мјесто народу српскоме,
да се моли и сјећање чува,
да заборав никад не одува,
успомену на српскога сина,
што је био паша у Турчина!
аутор:
Сава З. Станишић
|
