Далека
будућност 5095 године. Групи туриста се обраћа вођа пута ријечима:
''Овдје на овим просторима које управо посматрате прије око три
хиљаде година живјело једно Србско племе а сами себе су звали
''Љути Крајишници''. Био је то мали народ али веома борбен, веома
поносан, често су ратовали а легенда и историја колико јеод ње
преостало тврде да су управо они давно стали на пут Исламу и
спријечили да Ислам као једина религија завлада свијетом.Не знамо
много о овом народу па се служимо легендама које су преостале.Многи
подаци о овом народу су изгубљени и намјерно уништени је је то био
једини народ који отворено није прихватио глобализам и нови свјетски
поредак под којим се тешко живјело преко хиљаду година у биједи и
разарањима свијета и културе уопште и доба кад су све нације
избрисане тако да данас не знамо којој тачно нацији ко припада.
По овој легенди тај народ
у свом посиједу у дну оне планине што на врху има преосталог снијега
имало извор који никад није остајао без воде. То није био обичан
извор него ''Бистри Извор Живота '' како се спомиње у пјесми и у
легенди. Ко год је пио воду са тог извора никад није боловао и живио
би веома дуго а умирао тек онда кад човијеку живот досади на овом
свијету и кад уради све шта му је у животу било предодређено да за
живота постигне. Вјерује се да је тај Извор био и узрок
необјашњиве физичке љепоте овог народа. Извор је давао живот али се
и бранио животом својих саплеменика, али опет је било чудно то да
како каже легенда ко год је од путника намјерника пролазио било му
је дозвољено да пије колико га је год воља воде са истог извора и да
понесе колико год може воде, чак би многима и сами Крајишници
помогли да наспе своје мјешине, чутуре и шта све нису људи из других
племена доносили да се напију ове племените воде и да понесу својим
фамилијама у друге земље. Извор је био непресушан и воде је било за
све. По легенди кажу одбити некога да му се дадне воде или још горе
да му за воду наплати је било смртни гријех. Околна племена која су
патила од многих болести су била завидна на овом божијем дару и сви
редом су покушали да им Извор силом преотму али су сви сваки пут
били поражени до ногу иако су сва околна племена била много бројнија
и већа.
Једном се та племена у
својој пакости и злоби удружише и на превару нападоше мучки без
најаве с леђа са много већом силом. Иако су сви редом по закону
гостопримства били добро дочекивани и испраћивани дигоше се и
протјераше Крајишнике са своје земље. Легенда каже да је једно
дијете у једну посуду заграбило са Извора мало воде и понијело. Тако
протјерани лутали су данима, месецима, годинама... молили Бога за
опрост кроз тужне пјесме и жалопојке за родном Крајином. Кад су
стигли у неку пусту земљу гдје су одлучили да остану и даље живе
каже легенда оном се дијетету неколико капи изворске воде што је
остала у посуди случано проспе по сувој земљи у прашину и гле чуда
невиђеног из земље почне да липти и пршти вода на све стране и нови
извор исти као онај који су оставили у својој домовини се створио
пред њима на њихову срећу и весеље. Славље кроз сузе и смијех је
трајало данима и ноћима. Не због тога што су чули да се онај извор у
њиховој домовини из које су прогнани претворио у смрад и отровни муљ
него због тога што су схватили да су у Божијој милости и да је
''Извор'' тамо гдје су они ма гдје год били.'' ''
Гдје су сад ти Крајишници?'' упита неко из групе туриста која је
пажљиво слушала ову причу која им се вјероватно веома свидјела.
''Легенда каже'' - одгвоори вођа пута ''да су се Крајишници
зарекли себи и Богу да ће се вратити у своју прадомовину Крајину, а
легенда завршавам стиховима: ''Вратиће се Крајишници
Quti, бјежите живи јер иду мртви''.
Аутор: Уредник ОјКрајино сајта
