МАТИЈА БЕЋКОВИ НАЈВЕЋИ СРПСКИ ПИСАЦ ДАНАШЊИЦЕ
 

МУКА КАЖЕ ЦИЈЕНУ ЈУНАКУ

Цар Лазар се ириволео царству небеском и већ та срећно нађена једина реч говори колико се двоумио и „мислио мисли свакојаке". Није ли и сам Христос, већ пресуђен и помирен, дозволио својој људској природи да се са крста огласи речима: „Оче, зашто си ме оста-вио ?"К.ао што је и Мајка Југовића, Бога домолила (да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова), што се може разумети једино тако да се молила толико дуго док је окрилатила и на нове очи прогледала.
Цару Лазару је исход боја био познат. Казала му га је књига сама. Изабере ли царство небеско — није рек-ла тек да ће изгубити бој, већ нешто поразније: сва ће твоја изгинути војска. И коначније: ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.
Мука каже цијену јунаку — варијанта је стиха који је остао иештампан на маргини рукописа Горског ви-јенца. Ми га овде наводимо, јер је мука одиста казала цену кнеза Лазара.
Од тада он не поступа као смртник, већ као онај са којим се поистоветио. Смртник би пре дојавио некоме да не долази, него што би проклео свакога ко не дође. Ми га недовољно разумемо, али зар смо више разу-мели онога ко је неупоредив и по сградању и по смислу.
Чим је кренуо на рочиште, знамо и где ће доспети. Приносећи на жртву себе и свој народ, и он најпре при-ређује вечеру, а потом позива у бој и старозаветном клетвом проклиње свакога ко изостане. Ми већ може-мо поредити вечеру с Вечером и беседу с Беседом и Маслинову Гору са Косовском Гором.
У цркви коју је сакројио на Косову и коју песник не зове случајно Самодржа „три неђеље тридес калуђера" исповеда и причешћује војску која за дату реч одлази у смрт. Није поштеђен ни соко на руци, сестри не остаје ни брат од заклетве, а јунак венчава девојку речју коју свет до тада није чуо:

„Ево т ' идем погинути, душо!"

Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика:

Умримо да вечно живи будемо! — до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! — до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца: „Само ти, дијете, ради свој посао!"— не престаје одушев-љавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност српског народа да гине:

„Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољеватк
И за вјеру с браћомумријети..."

А ја ти се не бих повратио, Ни нз руке крсташ барјак дао, Да лш царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала:

Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово За крст часни крвцу прољевати...

Ја невјера никад био нисам...
Него сјутра мислим у Косову За хришћанску вјеру погинути...

Срб је Христов, радује се смрти! Благо томе ко раније умре, О мање је муке и Гријеха...

Да јуначки браћо погинемо Рад слободе и рад отачаства...
Славно мрите кад мријет морате, Васкрсења не бива без смрти...

Благо шоме ко се шу нагнао Већ га ране не боле косовске,
Већ Турчина ни за шта не криви.

Кад се роди са запада сунце, Онда ћу ти са Косова доћи.

У оваквим речима, које су изговорили различити људи у различитим временима, нашла је ослонца и реч мајора Гавриловића:

Врховна команда брисала је наш пук из списка живих. Ми више не морамо мислити о својим животима. Напред у славу!

Непознати песник певајући о још једном косовском боју, овог пута на Мојковцу 1915. каже:

Ускоци се Грабе и Дробњаци И Шаранци крвави јунаци Ко ће прије жицу прекинути Ранити се или погинути!

На Косово ће, у пресвето име Исусово, отићи и Мусић Стеван. брат Косовке девојке, мали војник а ве-лики поетски лик који је стигао кад је бој био окончан и наставио битку без изгледа тек само да би погинуо.

Косовски јунаци су отишли у небеску гробницу у којој нико није ни иструлио, ни остарио, нити је и једна душа икада на небу закопана.
Крај боја знамо још пре почетка, а са највећим очекивањима пратимо његов ток, наслућујући да се до-гађа нешто више од самог боја, нешто важно за цео људски род. Косовски јунаци се боре до краја баш зато што знају како је пресуђено. Боре се онако како се на земљи боре они чија се нада преместила на небеса. Боре се, јер су хришћани, а глава је мера колико су то постали.