ОЈКРАЈИНО.ЦОМ

ПОЧЕТНА

РУБРИКА НОВОСТИ 

АЗБУКА

линкови

  ПОЗНАТИ КРАЈИШНИЦИ

  ВИДЕО ПРИЛОЗИ

СЛИКЕ

ФОРУМ-ДИСКУСИЈЕ

ЧАТ

 ИНТЕРНЕТ КЊИГЕ

 ТЕКСТОВИ

 ПРАВОСЛАВЉЕ

 СРПСКА АУТОХТОНА ИСТОРИЈА

 ПРЕПОРУЧУЈЕМО

 ПОЕЗИЈА

 ИНТЕРНЕТ БУКВАР

 ОЈКРАЈИНО ПОЗАДИНЕ

 КРАЈИШКИ ОБИЧАЈИ

 МУЗИКА

 КОНТАКТ

 

 

 

 

 

 

 

 

 


ПРИЧА О ТАНАСИЈУ


Фреска ''Свети Ратници'' - први ратник носи оружје ''буздован''

У мојој фамилији постоји прича о мом чукну-чукун-чукун дједу који се борио против Турака или ''некрста'' (како су говорили наши стари). Чак ни ријеч ''Турчин'' нико није хтјео да изговори сматрајући да ће тиме можда привући лошу срећу. Тај мој давни предак о коме сам почео да причам звао се Танасије а можда му је то име и допринијело да буде сеоски ''Атанас'' или вођа сеоске крајишке чете како би се то данас превело. Иначе његова кућа је од доласка у те крајеве давала и војничке вође и православне свештенике. При томе се под појмом  ''кућа'' сматра најужа родбина и у то доба је могла да броји и преко стотину чланова који су сви били везани родбинском везом.

Танасије је носио буздован и јахао вранца, кажу да је био гора од човијека, јак као бик, ријетко је говорио али кад би говорио свака ријеч би му била на мјесту и онда га слушај и не помишљај да му се икад у било чему успротивиш. Како сам га ја замишљао ни Марко Краљевић му није био раван а што више размишљам све више увиђам да је заиста тако.  

Било је у то доба велика част бити сеоски атанас, јер доћи на такав положај није могао баш свако. Прије доласка за ''атамана'' се је требало борити у првим редовима годинама и показати способност и непоколебљивост у било којем тренутку. Затим је био услов и то да је кућа из које Атанас долази узорна и да су чланови фамилије добри православни вјерници а било је такођер пожељно да је кућа добростојећа и да не оскудијева материјално. Удаљих се од приче.

О том мом Танасију се причало да је учествовао у битци против Турака код Сиска. Мене су у опет школи учили, да је управо та битка код Сиска промијенила ток историје и да су баш на том мјесту Турцима ''сломили кичму'' па ето испаде да је мој Танасије Отоманској Империји загорчао живот а прича се причала са кољена на кољено и одржала и до дана данашњег па ће ето хвала драгом Богу након толико љета доста људи сазнати како је Танасије; један обични човијек, ратник и земљорадник окренуо точак историје.

Прича почиње тако што је Танасије добио позив да са својој јединицом хусара (коњаника) дође на зборно мјесто према Крижевцима код Загреба. Кажу да је било љето и да су биле несносне врућине. И тако је Танасије са својом четом од око стотинак одабраних коњаника дошао на зборно мјесто гдје су сазнали да су Турци пред Сисак довели толику силу војске да ни ''кап кише не може од војске пасти на земљу''. Причало се и о томе да су Турци напокон увидјели да их ништа више не спречава да почну харати Европом и да једва чекају да покупе свој ратни плијен.

Чувши то Танасије је ујутро постројио војску и рекао да је добро што ''некрста'' има толико много јер ће их он лично доста ''испратити Богу на истину'' и да је данас ''дан освете '' за сва злодјела некрста над нашим народом.

Онда су кренули према Сиску заједно са неким Мађарима и Швабама али су се ипак држали по страни јер иако су заједно ратовали никад се нису дружили ни вољели - тако је мени причао мој дјед а њему његов.

Кад су дошли близу Сиска битка је већ била у пуном јеку и чинило се да мала група Шваба и неких Херцеговаца само што није подлегла Турској опсади и нападима.

Ту је Танасије пред битку стао пред војску и рекао им ове ријечи. Ријечи које су по мени промијениле историју прије мало више од четири стотине година. Да је мој дјед жив он би вам то боље знао испричати - пишем по сјећању и по причи коју сам слушао још као дијете: 

''Јунаци моји, моји соколи! Ето дошо је и тај дан да ође сви своје душе или изгубимо или осветламо. Кажу Турака има ка' и мрава али им је то џаба да су довели још толико тих хорди некрста јер ми браћо знамо оно што и они знају а то је да ако ми погинемо наши рођени ће нас оплакати и сахранити у нашој земљи крај наших предака а њима ће мртвима пси кости развући. Само једном се роде гине па јел' јуначки ил' кукавички. Жалим онога који данас није са нама  јер данас се може часно погинут' а може се и окренут' и отић' па се не бити са Турцима и онда читав живот живјети у срамоти као кукавица и у жалости за овим данас даном до краја живота. Имал' ође неко коме је данас жао погинут? (наравно нико се није јавио) Е, ако нема ајмо браћо сад сви за мном  ја први па шта нам Бог драги и свети Јован даду.'' 

Помоле се и прекрсте попну на коње и јуришну, али не тамо гдје им је речено него право према највећој групи Турске пјешадије која је за то вријеме прешла неки мост и формирала борбене редове. У том су и наши већ припуцали на Турке а Танасије са својим коњаницима право крај њих па међу Турке. Ваљда је нешто видио што други нису могли или му се јавио неки глас и рекао шта да уради - то сад нико не зна али није ни битно.

Тај јуриш ''у главу'' (као је послије назван) је било нешто што још нико никад није видио. Крајишници прошли прве збуњене Турске редове и право улетјели међу ''свилене'' (турски јањичари су носили свилене униформе) Турке па разбијају буздованима Турцима главе ко зреле мисираче ујесен и ту се Турци збунише јер оваква тактика још није виђена. Улетјети коњем међу пјешадију је чиста смрт  за било којег коњаника па и оног набољег. Дакле потез раван самоубитству али види чуда још једна крајишка јединица видјевши Танасија уради исто и залети се међу пјешадију  исто тако самоубилачки. Сад се Турски редови заталасали и почели ломити па то видјевши прилети у борбу и пјешадија са Швабама и Мађаронима и богами се Турци почеше повлачити одакле су и дошли преко неке ћуприје али ћуприја малена и узана па почели Турци да бацају оружје и скачу у воду и ту их се доста потушилло а доста су их наши послије бацали у  ријеку да нам не ''погане'' земљу.

Ето то је та прича, сад и ти роде знаш ко је био Крајишки Атанас Танасије Вукичевић.  Танасије је послије добио од самог Аустријског цара декретом велико имање у Славонији за своје ратне заслуге али више није ишао у битке ни ратне задатке јер је у битици задобио рану испод десне плећке па није могао да барата буздованом ни да јаше као прије. Кажу и то да кад је умро у својој дубокој старости да је Аустријска царска фамилија послала свог представника на сахрану а да је то била највећа сахрана коју је један човијек икад у том крају у то вријеме имао.  Мјесто атанаса у селу наслиједио је његов најстарији син. Једна од задужбина Танасијевих је православна црква у свом селу  у Западној Славонији која је послије рушена три пута али је сваки пут поново обнављана и дан данас стоји али што је најжалосније без Танасијевог потомства да је обнови.

Аутор: Д. Вукичевић за ОјКрајино сајт 23.02.2007.

 

 

Живот је задатак. Не имај у животу жеље него јасне циљеве.

 

 

Copyright 2005 - 2007 www.ojkrajino.com