Сеоба под Арсенијем Чарнојевићем

Аустро- турски ратови који су вођени током 17. вијека пробудили су у српском народу наду у ослобођење од тада већ преко два вијека дуге турске тираније. Коначно, велики аустријско-турски рат, који је избио 1683, активирао је све балканске хришћане у жељи за коначном слободом. Пораз Турака под Беља те године и успјешна протуофанзива Аустријанаца, са дубоким продором моравским правцем све до централних балканских области 1689, подигли су и Србе на устанак, а с њима и католичке Албанце у северној Албанији. Аустријски генерал Пиколомини је од Ниша преко Прокупља избио на Косово, па заједно са српско-албанским устаницима наставио операције из Приштине до Скопља, које је освојио, али га је због куге спалио и напустио. Да би избио на стари "зетски пут" и преко Албаније допро до Јадранског мора, вратио се на Приштину и упутио у Призрен; ту се срео с патријархом пећким Арсенијем  Чарнојевићем, који се управо вратио из Црне Горе да би осујетио планове Аустријанаца о промјени на пријестолу патријаршије. Пиколомини за кратко вријеме умире од куге у Призрену, а ратна срећа се окрене у јануару 1690, када су Турци поразили аустријску војску и српско-албанске устанике код  Качаника.

Послије тог  пораза Аустријанци су се брзо повукли према сјеверу, остављајући незаштићени народ на милост и немилост турских, особито татарских одреда. Турци су се светили у пуној мјери. Напали су патриаршију, опљачкали њено имање и тројицу затечених калуђера сасекли. Сличан је случај био и са манастирима: Дечанима, Милешевом, Ђурђевим Стубовима, Сопоћанима, Раваницом и Студеницом. Један запис у Дечанима, описујући те дане, каже, «да је Гашли-паша игумана опленио а манастир опустио». Нишки владика Рувим писао је 1689. год. на Цетињу о великој беди, "коју без да говорим свак мудри може знати шта се чини када се царство измењује". Пећки паша Махмутбеговић, за освету за своју кућу и имања, почео је "пленити и сећи и жећи" нахије тетовску, призренску, ђаковичку, пећку, плавску, белопољску, вучитрнску и Мораву, све до Новог Пазара. Није штедио ништа, нарочито не цркве и манастире. Свет се спасавао гдје је знао и могао, у планине, пећине и преко границе. Неки епископи одбјегли су у Далмацију, један у Свету Гору. Народ је страдао на све стране. "Љути страх и биједа тада бјеше; матер од дјеце раздвајаху, и од оца сина. Младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тада људи призиваху на се смрт а не живот". У страху од турске и татарске одмазде, већ у току зиме започеле су велике скупине хришћана  напуштати своје домове и повлачити се према сјеверу, заједно с аустријским одредима или одвојено од њих. Главна струја избјеглица ишла је правцем према Београду преко Новог Пазара; на челу те колоне био је Патријарх Арсеније, који је из Пећи понио и многе светиње и црквене драгоцјености, у пратњи многобројног свештенства. Аустријанци су били мишљења да се ове масе становништва може искористити како за насељавање у ратом опустошеним крајевима Угарске, тако и ради будућих оружаних акција према Турској, те позивају Србе под своју заштиту нудећи им свјетовну и сваку другу аутономију. Велики број становника Старе Србије и Македоније оставио је свој родни крај и прешао на сјевер. То су били претежно Срби и само нешто мало католичких Албанаца. Турци су, опет, покушавали да задрже овај талас избјеглица обећањима да ће им опростити све, чак и данак за двије-три године, али у томе нису успели, јер је народ вјеровао да ће се ионако ускоро вратити као побједник. Овоме валу, који се слио око Београда, придружио се и други, моравски вал српских избјеглица, после пада Ниша и покоља над српским устаницима који су у том граду били заробљени. Повлачећи се испред Турака патријарх се неко вријеме задржао у Београду.

Ту је 18. јуна 1690. сазвао збор црквених и свјетовних лица, и то из граница турског и аустријског посједа, са циљем заузимања става према царевом позиву. На збору је, сем патријарха, било 5 владика, 11 капетана, 7 игумана, (од којих из Србије само двојица: студенички и сопоћански) и неколико других лица. Том приликом Срби су ријешили да траже од аустријског цара слободу вјере и јемство да се нико од иновераца неће мијешати у њихове послове и с тим у вези своју црквену самоуправу. Њихов вјерски поглавар може бити само Србин, "от нашега рода и језика србскаго." Сем цара, нико се други од свјетовњака није могао мијешати у њихову јурисдикцију. Схватање тог српског сабора је јасно: желио је била да и у Аустрији, као и у Турској, водство народа и његова репрезентација остане у крилу цркве, која се сматрала као главни чувар вјере и нације. О свјетовним главарима, односно о војводи ту нема ни спомена; водство је припадало патријарху, као у Црној Гори владикама.  Свјетовних главара, у племенском систему који је тада владао, било је више; црквени поглавар био је у пространим областима само један, који је као такав стајао изнад племена и везао их у заједницу. Ниједан од наших свјетовних главара тога времена није имао ни ауторитета ни снаге, да би се могао ставити уз патријарха или бити раван њему. Није иста мета за њих и за католичке Албанце, који су сарађивали с Аустријом и који су нарочито поменути у манифесту. Сем тога, они су хтјели обезбјеђење своје вере на цијелом подручју аустријске власти, тадашње и будуће, а не само у турским областима. На том сабору Срби су признали цара Леополда као насљедног владара српског народа, и то, како су они говорили, првог после Косова.

Патриарх Арсеније, који му се обраћао у Беч, наглашавао је у свом писму, како су се на том сабору нашли људи са више страна "земље наше", обухватајући под тим појмом "наше земље" области и под Турском и под Аустријом, све гдје су се налазили Срби и гдје је допирала власт и признавање пећке патриаршије. За њега не постоје историске границе него границе стварног и живог народног поседа, мада пише да те границе "определише нам у давнини самодржавни и светопочивши краљи наши".  Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити при свима обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустјела јужна Угарска, у Бечу нису хтјели да их озловоље. С тога је цар Леополд 11. (21.) аугуста 1690. издао своју диплому којој је дао Србима жељене привилегије. Привилегије су обухватиле становништво "грчког обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу "и осталим придруженим мјестима и свим осталим областима". Издајући те привилегије цар је узео Србе под своју заштиту, а у исти мах их је поновно позивао, да се дигну на оружје. Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије преко аустријске дворске канцеларије, обишавши мађарске уставне чиниоце, чија је сугласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком потребом, а донио га је у увјерењу, да може не поштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину. Мађари су цијело вријеме стајали на гледишту да су тим актом повријеђена њихова права и с тога су Србима, кадгод би им се дала прилика, правили начелне и стварне потешкоће.

Сем Мађара против ових привилегија радила је и католичка хијарархија. Због ње нису у привилегијама били споменути Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је била ставила руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то епископ Исаија Ђаковић он је затражио енергично, да се обухвате и Срби са тих простора. У Бечу се, у и поред сложености ситуације, попустило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извјесне измјене, да би се патријархова јурисдикција ослабила. Онај навод којим се каже да се повластице дају Србима гдје се год у будуће буду налазили изостављено је и замијењено са ријечима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби, сви скупа и појединачно, буду били вјерни цару. Тим, накнадно доданим, ријечима вриједност дане привилегије, наравно, знатно се смањивала".Католички клер наставља са нападима на српска права и положај. У томе посебно предњачи исусовачки ред који не бира ни средства ни начин да онемогући проведбу царског налога о аутономији и привилегијама Срба.. Крајем 1689. превели су у унију ораховачког "владику" Јована Рајића са 16 парохија и ораховачким манастиром Св. Николе, а 18. јануара 1690. то су и потврдили писменим актом. Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца, Јевтимије Негомировић. Одмах потом изашла је наредба царског комесара, која је тражила од српског свештенства између Драве и Саве, да се покоравају овом игуману Јевтимију. Врло је вјероватно да су епископи епископат за то знали и прије београдског сабора па су због тога још одлучније тражили проширење патриархове компетенције и на области Угарске. Ови случајеви били су, међутим, тек предигра за даље борбе, које ће загорчавати живот свим српским досељеницима и њиховим свештеним представницима. Сад већ губећи наду да ће се ускоро вратити на своја огњишта, Срби се селе на аустријску територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али је главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Сјеверној Угарској. Тиме започиње нова, бурна етапа у историји српског народа преко Саве и Дунава. Веома је важно не заборавити да је српски народ насељавао ове територије, поготово Срем и јужни Банат, а дјеломично и Славонију, још од XВ века.

То становништво је обнављано и ојачано повременим масовним, а поготову сталним појединачним сеобама из земаља јужно од Саве и Дунава. Отуда се и ова велика сеоба Срба под Арсенијем ИИИ Чрнојевићем мора посматрати само као још један, изузетно велик вал тзв. "политичке" миграције, који је преплавио раније слојеве српског становништва, али је он био усмјерен претежно ка даљим предјелима, у срце угарских земаља на простору Будим-Коморан-Јегра. По најпоузданијим историјским подацима том приликом је у Аустрију прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 душа. Своју борбу за поштивање царског народа и признавања права Срба Арсеније Чарнојевић наставља до своје смрти . Бечки кардинал Леополд Колонић и загребачки бискуп Брајковић нису признавали црквену аутономију Срба. Пуних 16 година трајала је борба Арсенија Чарнојевића против унијаћења. Највећу је водио у Срему, гдје је бечки двор инсталирао унијатског бискупа Петронија Љубибратића. Арсеније је успео да га протјера у Пакрац. Пред смрт се Љубибратић одрекао уније и измирио с патријархом Арсенијем.

Да би заштитио Србе од унијаћења, Чарнојевић је стално путовао по Далмацији, Лики, Кордуну, Крбави, Срему и Славонији, свуда гдје је било српског живља. Утемељио је чак седам епархија. Кад је Леополд наредио 1703. године истребљење шизматика у Печују, Арсеније је дигао такву узбуну међу Србима да је двор морао силом да га задржи у Бечу, а Дворски ратни савјет будно пратио његов рад. Арсеније је ипак успео да побјегне из Беча у Пакрац гдје је од унијатског бискупа Љубибратића купио цјелокупно имање и тиме ударио темеље Пакрачком владичанству, које се одржало све до овог посљедњег рата када је разорено и уништено. Арсеније Чарнојевић је учинио много више. Поставио је темеље српске православне духовности из које се развила чувена Карловачка митрополија "у којој се, како је писао Скерлић, «век и по мислило и писало за цео српски народ". Арсеније Чарнојевић је био веома поштован и цијењен међу Србима. За живота су га звали "велики отац и богомољац". Познати јерусалимски патријарх Димитрије Нотар додијелио му је "вијенац за живота". Чак и његови највећи непријатељи с Бечког двора су га назвали "пчелом око кога се окупља матица цијелог његовог народа". Арсеније Чарнојевић је умро 1706. године у Бечу. Сахрањен је у Крушедолу. Када је 1721. године поново запријетила опасност од новог покушаја унијаћења Срба, умивене су мошти патријарха Арсенија и том водом пошкропљени сви чланови Сабора.