ОБИЧАЈ ГОСТОПРИМСТВА

На икони која носи грчки назив Пхилоxениа или "Гостољубивост према незнанцима", Света Тројица - Отац, Син и Свети дух су представљени као три незнана гласника којима Аврам и Сара указују гостопримство за својом трпезом. Испоставило се да су то три анђела које је послао Бог да објаве да ће се испунити божије обећање да ће Аврам и Сара добити сина. 

Гостопримство се обично повезује са лепим манирима и васпитањем које се стиче у друштву. Међутим, у давној прошлости од гостопримства су често зависили и живот и смрт. У нашој култури од гостопримства још увек, зависе и живот и смрт, али из других разлога. Дјеца нашег, модерног доба не трпе због недостатка воде или хране. Људи су жедни љубазности, жељни искрене, предусретљиве добродошлице; гладни су разумевања и саосећања која произилази из мира и присуства више силе који нам омогућавају да без журбе будемо са другом особом. (serbianunity.net)

Мало је народа који могу да се пореде са Србима кад је ријеч о ''гостопримству као народном обичају''. Гостопримство као обичај имају сви славенски народи, а занимљиво је да је тај обичај, сличан нашем и данас присутан  у Индији, код неких арапских племена и свих пустињских племена Африке и монголских номадских племена степа и тундри. Гостопримство на западу ћете такође срести код многих добростојећих фамилија и чини се да је то у западним цивилизацијама била и остала већином повластица виших друштвених слојева, док код Срба уопште, па тако и у Крајини, гостопримство је нешто што је везано за обичаје и дух православља . Бити православац између осталог значи бити гостољубив и бити добар домаћин што је нарочито видљиво код славских обичаја.

Било који гост без обзира ко је и одакле долази ће бити дочекан дружељубиво, пријатељски и отворено, те ће  се пред њега изнијети све мало боље што се у том моменту може наћи у домаћинству. Зависно од краја, пред госте се износи: хлеб и сол, сир, кафа, шунка, пршут, кобасице, кулен, пите, колачи, ракија, вино....

ТУМАЧЕЊЕ ОБИЧАЈА ГОСТОПРИМСТВА

Гостопримство нашег народа води порекло још из прадавних времена, када се веровало да је непознати гост, у ствари, неко божанско биће или дух неког умрлог претка или, уопште, особа са неком натприродном снагом. Због тога су непознате особе - путници намерници дочекивани у свакој кући са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да му се кућа не замери, па да се тај путник - гост тој кући после не освети.

Друго тумачење објашњава овај обичај тако што се вјеровало да, ако се странцу одбије гостопримство да ће се то вратити неком од укућана када буде путовао и то баш онда кад му помоћ буде наjпотребнија. Многе фамилије које су се бавиле трговином и путовањима су узеле Светог Николу за кућну славу, јер је он ''заштитник путника и морепловаца'' те и данас највећи број Срба слави управо ову славу.

Када су настала несигурна времена, дошли ратови, ропства и хајдуковања, тај обичај дочекивања и гошћења путника намерника из страха. постепено се претворио у дочекивања из милосрђа: ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га; помози нејаком, болесном, прогоњеном, не питај шта је, ко је и одакле је, већ га угости и помогни; "Бог ће ти платити" за то.

   
(Русија, Украјина и Чешка - исти обичај дочека гостију са хлебом и соли)

Симбол гостопримства представљају со и хлеб, јер се сматра да свака, па и најсиромашнија кућа увек располаже са хлебом, сољу и водом - "да има чиме да дочека путника намерника". Зато је обичај да се гост послужи прво сољу и хлебом, па тек после осталим "што је Бог дао, а домаћин спремио".
Некада, у стара времена знак гостопримства била је отворена капија. Наиме, био је обичај да када глава куће - домаћин или његов син оду у рат, капија се не затвара све док се он не врати, јер док је капија отворена има наде за његов повратак и сваки путник намерник биће дочекан и угошћен.
Проласком тешких времена обичај гостопримства није изгубио од свог оригиналног значаја, већ је само попримио нешто другачије облике.

Указано гостопримство је велика драгоцијеност – улажење у двориште људске душе у присуству Бога.