|
СРПСКА АУТОХТОНА ИСТОРИЈА
0-1-2-3-4-5-6-7
Лепенски вир,
Старчево, Винча
Подручје неолитске
винчанске култура је заузимало 70% данашње територије Србије.
Најјужнији центри ове праисторијске цивилизације су локалитети
Зелениково и Анзабегово у Македонији, а најсевернији су локалитети
Оџаци и Осентиван у Мађарској. Источна граница утицаја Винче је река
Морис, а западна слив Дрине.
Археолошким открићем
Лепенског вира 1965. године, захваљујући др Драгославу Срејовићу,
можемо реконструисати везе између свих праисторијских налазишта
подунавља. У ранијој стратиграфској фази локалитета Лепенски вир,
пронађени су остаци керамичког материјала који је веома близак
Старчевачкој култури, из чега је изведен закључак да су сва три
најзначајнија локалитета Србије: Лепенски Вир, Старчево и Винча,
блиско повезани, како територијално, тако и хронолошки и да су на
неки начин генетски израњали један из другога. То све упућује на
чињеницу да је овај простор Србије имао континуитет живота од
времена раног мезолита (6615 – 6000 п.н.е) па до последњих удисаја
винчанске културе у хронолошкој фази, Винчански Плочник
IIб,
око 3000. године п.н.е.
Овој доказаној и од
свих светских стручњака потврђеној тези, пре открића нашег археолога
др Драгослава Срејовића је претходио став да је сва старо-европска
култура, укључујући и писмо, увезена са истока.
У подунављу неолитски
ловци прелазе на земљорадњу и настаје најинтригантнија и
најблиставија цивилизација, са каменим киповима главе и торза, са
првим киповима Мајке као божанства, са знаковима као најстаријим
писмом, а из налаза на локалитету Рудна глава видимо и зачетак
рударства и то са каменим и коштаним оруђем. Лепенски вир је са
низом осталих сродних локалитета у данашњој Србији доказ да се бели
човек из ових насеља реселио по Европи и Малој Азији и да је једна
његова грана доспела чак до далеке Индије.
Из области Подунавља је насељен Крит, западна Мала Азија, Грчка,
острва Егејског мора, Крит, Црноморска област и северна Европа,
што нам говоре многобројни нађени предмети на овим подручјима који
су ипак најкаракте- ристичнији за Подунавље , и наравно винчанско
писмо чији се графеми налазе у писмима Мале Азије, Балтичким рунама
и у Етрурском писму.
Стари Винчани су нам остацима својих стамбених објеката и гробница
показали изразиту духовну снагу и жар.
Величанственост верског бића пра-Европљана се назире у Лепенском
виру, већ се јасно показује у Старчеву, да би се овај духовни
континуитет сачувао све до неолитске Винче. Уметност Винче
представља дивну усаглашеност између свакодневних потреба и потреба
духовности праисторијских Винчана, а то све говори у прилог о
високим доменима овог тла. Али ако једну цивилизацију, народ и земљу
нешто карактерише, онда је то њен однос према смрти као путу
за
будући живот после.
 Више
од 10000 винчанских скулптура гробног карактера су сведочанство
снаге верског опредељења ових људи. Неки од праисторијских обичаја
везаних за смрт и сахрану, као почетак новог постојања, су на овим
просторима толико укорењени да се чак могу наћи и у српском фолклору.
|
