|
СРПСКА АУТОХТОНА ИСТОРИЈА
0-1-2-3-4-5-6-7
Загонетка Етрураца
Насељавање Италије дошло је са области подунавске културе
и могло је почети још пре оснивања Троје, што је поткрепљено
изврсним радовима италијанских археолога. Први насељеници су били
организовани у мање групе, тј. племена, чија су примитивна насеља
ископана на много локалитета у северном делу апенинског полуострва.
Најпознатији археолошки налаз овог типа Виланова цивилизација,
недалеко од Болоње. Вилановљани су своје мртве спаљивали и њихов
пепео закопавали у земљу, а знамо још и то да су били вешти у обради
бронзе. Потомци ових људи су били Венети настањени у области окоданашње
Венеције. После Вилановљана простор Апенина је насељаван неколико
пута.
Етрурци су били народ који је обитавао на простору Италије, тачније
у Умбрији и Тоскани, а у време своје највеће моћи су контролисали
скоро цело Апенинско полуострво. Некадашња права Етрурија је данас
Тоскана, јер су и грчки и римски писци овај народ декларисали са три
имена: Етрурци, Тусци и Тирсенци. Етрурска држава је била неки тип
лабавог савеза између 12 градова – држава, који су понекад ратовали
и међусобно. Градови – државе су носили следећа имена:
VOLATERA, VADA, SENA, RVSELE, ARETIVM, KLVSIVM, PERVSIA, VOLCI,
KOSA, SVANA, BIEDA, CERE.
Римски хроничари у својим списима написаним у
I
веку н.е. тврде како је сва уметност, архитектура и писменост
Римљана, у ствари изворна етрурска. О личним особинама
Етрураца су такође
писали Римљани, али са великом подругљивошћу према њиховој великој
религиозности.
Највећа мистерија за
велики број светских лингвиста је било етрурско писмо, тј. језик.
Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се
не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и
централно – афричким, али никада са једним од словенских језика.
Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим
одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском
Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године
завршава Богословију. Био је полиглота и поред
“живих”,
познавао је и неколико “мртвих”
језика. Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на
крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео
је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах
приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи
штампаној у Институту за етрурске студије, Чикаго, Билбија даје
преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и
обичајима народа Етрураца.
Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав
Билбија је:
Са десна на лево свакo
може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН.
На фресци је и
приказана борба добра и зла, чести мотив и на хришћанским иконама са
Светим Ђорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица
свесловенског Триглава. Још једна интересантна ствар на свим
фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку.
Одатле је код Римљана војничка сандала названа
CERBVLIANA,
тј. сербулијана.
Између себе Етрурци су
се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена,
тј. имену Тусци или Тирсенци, треба рећи да се у
“Рјечнику”
Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима
сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори. Порекло имена
Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован
Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време
рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још
по вештини врачања, лат. HARVSPIKIVM.
Гатање је обављано помоћу џигерице неке мање животиње,
што је и данас
позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се
ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица,
додуше у облику
хара, у латинским речима HARVSPEX (доктор,
онај који посматра утробу), HARVSPIKIVM (гледање
у утробу, букв.).
Одакле два имена џигерица и жгара? Па жгара је
црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру,
што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала
зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција,
нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце:
ΚΑΡΔΙΑ.
Јетрурац је
онај који гледа у утробу или је(д)тру. Одакле онда Грцима реч
ΙΑΤΡΟΣ (лекар).
После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име
Етрураца, Рашанин. Корен речи јесте рас и има га у свим европским
језицима као Die raze, La
raza, The raсe…
По устаљеној
логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости.
Још једна веза корена рас са Србима и Словенима јесте присутност
саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке
Рашка и Расина у Србији, река Рашка у Немачкој и Индији, село Рашица
код Прокупља, имена Рашко и Растко,
народно пиће
ракија итд.
Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у
антици, уочићемо палео-словенско порекло тих етничких групација са
два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из
мале Азије Сабињани и Сардињани. Сардинија је насељена из централног
града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив
можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио
назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена
Грци су га забележили као
ΣΑΡΔ.
Велико мноштво латинских обичаја и речи заиста лако може да се
објасни помоћу словенских обичаја. Конзуалије (CONSVALIA),
празник познат у старом Риму је представљао низ игара које су
трајале неколико дана. Игре су биле коњичке, што знамо из
Плутархових дела. Опет неколико сличних латинских речи зачуђују, не
толико због конструкције, већ због значења:
CONSILIVM
(савет),
CONSVLES
(саветници).
Ако су конзуалије имале неке везе са коњем, јер се радило о коњичким
играма, запитаћете какве везе има саветовање са истом животињом. У
тражењу одговора одлазимо на север Европе, где је Херборд описујући
уништење штетинских идола записао: ...начин прорицања Триглавовим
вранцем резликује се од начина по коме Световидов белац прориче.
Када је требало предузети неки сувоземни
поход, положе најпре на земљу девет нових копаља, на један лакат
даљине једно од другога. Свештеник онда доведе заузданог и оседланог
коња , држи га за узду, тера га
трипут у оба правца да
пређе преко копаља. Ако при том прелажењу не дотакне ни једно копље,
онда је прескакање срећно и поход би се предузимао, у противном
случају одустајало се од намере.
О старом обичају који
се зове жребање сазнајемо још и из пера Сакса Граматика и Дитмара.
Значи ако је владар код Римљана изводио чин жребања он је био чувар
коња или конзул. Жребање се код Римљана обављало у светим гајевима,
лат. LVCVS, а латински назив
рашанског првосвештеника је LVCVMO.
Ако имало познајемо
словенску митологију, приметићемо помињање једног од словенских
светих места луга (гаја, шуме), што се може даље повезати са
Лужицом, домовином Лужичких Срба. Случајева је небројено много, па
словенске корени имају и речи везане за делове римске куће.
Најпознатије дело
етрурске уметности је позната вучица којој су ренесансни вајари
додали Ромула и Рема. У Ренесанси је и почело истраживање етрурских
гробница, понајвише захваљујући донацијама италијанске породице
Медичи која је тврдила да је рашанског порекла.
Па ако су Медичи
заиста били Медићи
  |
