МИРОСЛАВ ЧАНГАЛОВИЋ(1921-1999)
Рођен у Гламочу, 1921 Један од највећих и најзначајнијих
вокалних уметника у историји српске музичке културе, чије је име постало симбол
успеха и највиших уметничких домета, граничних људских моћи, синоним за уметност
певања. Сам је говорио да је у ствари научио пјевати, не у школи, већ на
планини пјевајући крајишке пјесме са чувеним крајишким напјевом.
Мирослав Чангаловић створио је импозантну галерију ликова:
од сељана и попова, преко слугу, проводаџија, трговаца, боема, до кнежева и
царева. Чангаловићев репертоар обухватио је највећа имена светске и домаће
музичке литературе. Свим ликовима које је тумачио, а било их је преко деведесет,
прилазио је с истом приљежношћу и студиозношћу.
За изузетна умјетничка достигнућа, Чангаловић је добио
бројне награде и признања: Октобарску награду града Београда 1955. године,
Седмојулску награду 1966, Награду АВНОЈ-а 1973, а у Француској је два пута
награђиван првом наградом међународног жирија критике за најбољу оперску
креацију остварену у Паризу за улоге Мефиста и Бориса Годунова.
Умро у Београду у седамдесет осмој години 1. октобра 1999.
године.
ВЛАДАН ДЕСНИЦА Србин, рођен 17 Септембра 1905 у Задру.
Писао је пјесме, поеме, кратке приче и новеле углавном са тематиком своје родне
Далмације. Најбоља новела му је ''Прољећа Ивана Галеба'' објављена 1957 у
Загребу. Занимљиво је то да Хрватска данас сматра да је Владан десница изразито
хрватски писац и да је писао ''Хрватским Језиком''. Осамдесетих година се
открило да је сарађивао и писао текстове за Четнички Покрет и Четничке новине у
другом свјетском рату. Чак успркос тој чињеници Хрватска не одустаје да Владана
и данас не уврсти у уџбенике основних и средњих школа као искључиво хрватског
писца. Не заборавимо да споменемо и бављење филмом и писање скрипта за фимл
''Концерт'' 1954 једног од нјазначајнијих филмова југословенске кинематографије.
В. Десница је умро у Загребу 4. марта 1957. године.
ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ Пјесник (1818-1872)
У селу Грабровница,
Питомача, код Грубишног Поља Западна Славонија - КРАЈИНА, у ђурђевачкој
крајишкој пуковнији, 19. марта 1818. године родио се Петар Прерадовић
(Србин по националности), најплоднији и најомиљенији пјесник илирскога,
препородног доба. Због ране очеве смрти Петар Прерадовић био је присиљен
опредијелити се за војничку службу као и због тадашње
традиције у многим крајишким фамилијама. Школовао се у Бјеловару, затим у
Бечком Новом Мјесту, а службовао је у Милану, а касније у аустријским
гарнизонима, од Беча и Пеште до Глине и Темишвара.
Прве пјесме написао је на њемачком. Сусрет с Иваном Кукуљевићем Сакцинским у
Милану на Прерадовића је дјеловао пресудно – почео је писати на
матерњем језику, а основно поетско надахнуће постаје
родна груда. Осим родољубне
поезије пише љубавну и рефлексивну поезију. За такве тематске
преокупације имао је несретних повода у властитоме животу, јер су
му умрли жена и дјеца, а ни у другом браку није имао среће. Најпознатије
његове пјесме из тог раздобља су: "Мртва љубав" и "Мируј, мируј срце моје"
"Зора пуца", написаној за први број Зоре Далматинске,
затим "Путник", "Роду о језику" и "Језик рода мога", у којима се осјећа
одушевљење буђењем славенских народа. Аутор је
бројних сонета, ода, химни, балада, елегија и
романци. Пред крај живота Прерадовић одлази у
Мариабрунну и Фахрфелду, гдје 1872. године умире. Сахрањен је у Бечу, на
Матзеиндорфском гробљу, а његови посмртни остаци пренесени су 1879. године у
Загреб. Један од највећих и најзначајнихих хрватских
пјесника свог времена који је у доба илирског покрета одиграо значајну улогу у
успостави хрватског језика и хрватске националне свијести а у склопу
општеславенске културе.
МИЛУТИН
МИЛАНКОВИЋ
Астроном,
геофизичар и физичар (1879- 1958)
Милутин Миланковић је рођен 28. маја 1879.
године, у Даљу, Источна Славонија, КРАЈИНА. По
професији је био грађевинац, астроном, математичар, геофизичар, али изнад свега
утемељивач модерне климатологије и климатског моделирања. Радио је на
Београдском универзитету од 1909, па све до пензионисања 1955. године.
Објаснио је периодизације настанка, развоја и
повлачења глацијалних фаза тијеком протеклих 600 000 година на Земљи. Доказао да
су прецесија, промјена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца
доминантни дугопериодични фактори на промјену климе у геолошкој прошлости.
Његово дјело "Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених доба"
представља најзначајније дјело српске науке у двадесетом стољећу. Прорачун
количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја
његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима. Миланковић је и
један од твораца тектонике плоча која се интензивно примјењује у геологији.
Разрадио је нумеричку секуларну путању полова ротације чиме је доказао да је
положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од данашњег, тј.
да су се они тијеком времена кретали. Знатно касније модерна геофизичка мјерења,
сателитска геодезија и радио-сигнали потврдили су точност ових прорачуна.
Милутин Миланковић је за генија званично
признат 10. децембра 1976. године, када су у часопису "Наука" објављени коначни
резултати петогодишњег пројекта, чији је основни задатак био да се провјери
точност Миланковићевих прорачуна. Пошто су се резултати показали да је био у
праву, Миланковић је постао предмет интензивног изучавања, јер је његов рад
задирао у проблеме више научних дисциплина. Иза себе је оставио низ уџбеника, од којих су
се највише користили они из небеске механике. Аутор је популарних научних
текстова "Историја астрономске науке", "Кроз царство наука", "Техника у току
давних векова" и "Наука и техника током векова". Написао је и роман "Кроз
васиону и векове" који је постао његов заштитни знак и мемоаре "Успомене,
доживљаји и сазнања". Милутин Миланковић је умро 12. децембра 1958. године.
Гајо Петровић
Филозоф (1927-1993)
Гајо Петровић је рођен у Карловцу 1927. године, КРАЈИНА. Био је
професор филозофије на Универзитету у Загребу и члан Praxix групе и уредник
истоименог часописа. Бранио је нову интерпретацију марксизма, која је била
базирана на филозофским радовима младог Мaркса. Упркос томе, критиковао је
догматску идеологију комунизма у тадашњој Југославији што је довело до тога да
је часопис на крају забрањен. Гајо Петровић је умро 1993. године.
СИМО
МАТАВУЉ Књижевник (1852-1908)
Рођен је
31. августа 1852. у Шибенику, гдје је завршио основну школу упоредно на српском и
италијанском језику. Након очеве смрти одлази у манастир Крупа, код стрица
игумана Серафима. Ту се припремао за калуђера али убрзо је напустио манастир и
отишао у Задар, гдје је уписао учитељску школу. По завршетку школовања радио је
као учитељ у Задру, Херцег-Новом, на Цетињу, Зајечару, Београду. Свој први
књжевни рад је објавио 1873. године. То је била пјесма "Ноћ уочи Ивања", која је
објављена у задарском Народном листу. Иако је као приповједач почео прилично
касно (имао је скоро тридесет година када је објавио прву приповјетку) иза себе
је оставио око стотину прповједака, два романа ("Бакоња фра-Брне", и "Ускок"
1892. објављена оба) неколико списа мемоарског и путописног карактера, двије
драме, више превода са француског и италијанског језика. Приповјетке чине главни
дио његовог стваралаштва. Биле су регионалне тематике и излазиле су у збиркама:
"Из Црне Горе и Приморја", "Из приморског живота", "Са Јадрана", "Из Београдског
живота", "Из разних крајева", "Београдске приче" итд. Заокрет према општијим
темама представљају посљедње двије збирке "Живот" и "Немирне душе". У права
ремек дјела српског реализма спадају његове двије приповјетке "Поварета" и
"Пилипенда". Симо Матавуљ је умро 1908. године у
Београду, изненада од капи. У својој приповјетци Бакоња Фра
Брне жестоко нападао католички клер и описује како су Срби у Далмацији
прекрштавани у католичанство. Хрватска литература га сматра једним од
најистакнутијих хрватских књижевника двадесетог вијека.
Милош Н.
Ђурић (рођен
1892. у Окучанима, умро 1967. у Београду) био је
класични филолог, хелениста, професор, филозоф,
преводилац, члан Српске академије наука и уметности,
предсједник Српске књижевне задруге и уредник
часописа "Жива антика".
Објавио је више од 200 оригиналних радова, а на
српски језик је превео Хомерову "Илијаду и Одисеју" те дјела Аристотела, Платона
и Есхила. Удружење књижевних
преводилаца Србије сваке године додјељује награду "Милош
Н. Ђурић". Његово име
носила је и библиотека у Окучанима.
НАЈКРАЋА БЕСЕДА:
(Када је због тешке финансијске ситуације Народног позоришта у Крагујевцу,
године 1961. требало донети коначну одлуку о укидању, пошто су претходно
прочитана 24 дебела реферата о неопходности овог немилог чина, истакнути
хелениста др Милош Ђурић је одржао веома кратку беседу, после које никада више
није ни споменуто укидање Позоришта.):
"Када би у старој Атини неко начинио мањи деликт, забрањивали су му да три
месеца свира у дипле. Ако би пак, направио већи бранили су му да посећује
Позориште шест месеци. Питам ја, овај аудиторијум, шта су Крагујевчани скривили
боговима да их лишите Позоришта". Извор:
www.okucani.com
Странице:
1 -
2
