|
О
Крајини
Многи вјерују (јер
таквом историјом су нас учили) да је Крајина настала тек након
продора турака на Балкан у 14 вијеку, што није тачно. Прва првобитна
Крајина је настала у 7 вијеку а то је био савез Срба са подруцја
Лике и Книнске Крајине са Византијским царом Ираклијом у 7 вијеку
године 620-645. Тај савез се заснивао на томе да се Византијско
Царсто требало бранити од тада примитивног запада и дивљих хорди
које су владале тада неписменим западом. Касније Крајина добија исто
такву улогу под окриљем Аустријске Монархије а задатак је био
одбрана крста од ислама. Турци Османлије који су у то доба били
највећа свијетска сила која је бројила преко пола милиона војника и
држала територију величине скоро као некадашње Римско царство када
је дошла до предјела Крајине даље више није могла. КРАЈ Отоманске
Империје и почетак хришћанске Европе. Крајишници су учествовали и у
Косовском Боју, пјесма их је опјевала и запамтила. Када је вијест о
Косовском Боју (да су Срби зауставили Исламску најезди) дошла до
Париза звона свих цркава су звонила да обиљеже хришћанску
побједу над исламом. Крајишки Срби су опет били ти који су код
Беча 1683 године када је
Мустафа Паша опколио Беч
одлучивали хоће ли Европа били хришћанска или ће се клањати исламу и
својом храброшћу, вољом и вјером у Бога дали свијету до знања шта
смо и ко смо. Постојала је изрека да ако постоји неко зло и сви му се клањају и склањају
оно може доћи до Крајине али даље неће проћи.
И тако Крајина
задоби име које се одржало до дана данашњег.

О
Крајини и
Србској Историји
Сви имамо неку
вишу предодређену судбину. Неки је знају а неки је траже. Има и
оних који је знају али је не слиједе. Слиједити своју судбину је
лична ствар. Они који је схватају и слиједе увијек уживају углед и
поштовање других који нису имали снаге да учине то исто.
Шта је онда судбина
и сврха постојања нас Срба а самим тим и Крајишника. Одговор на то
питање лежи закопан у нашој далекој историји. Још кад су Србска
племена живјела у области Урала а прије тога Кавказа и Степа у
Русији и Украјини. Област се звала БОКИЈА а представљала је крај
царства тада моћних монголских и аварских племена.
Монголи и Авари су тада наваљивали и пљачкали наша племена кад год
би им се за то пружала прилика. Били су добро организовани и
добри борци и коњаници. Под великом навалом уједињених Монгола,
Авара и Хуна а хисторичари тврде да су се појавиле и многе
болести од којих се умирало, наша племена су морала да траже нове
територије и тако је
услиједила велика сеоба народа према југу гдје се и сада налазимо.
Претпоставља се да су те сеобе отпочеле много раније него што се
данас зна а то је 6 и 7 вијек.
Налазите ли у овој
причи неку поуку? Чини се да су Срби вјецити ГРАНИЦАРИ и да нам је
то судбина. А на крају крајева нисмо ли ми сви на овом свијету
граичари са смислом да чувамо ДОБРО од ЗЛА?

О
животу
Управо у овом
тренутку многи од нас након свега што нам се као народу догодило,
одустали су од живота и тражења икаквог смисла и задовољства у њему.
Многе мучи прошлост па тако и живе - у својој прошлости.
Несигурност, ноћне море, патња, носталгија, успомене..Могло би им
окачити неку таблу око врата са натписом: "Умро је јос док је био
жив". Сједити и чекати да вријеме продје, без секирације, проблема и
животних изазова, а живот кад види такве; више их и престане изазивати
па као труло дрво што поплава носи гдје јој се прохтије путује не
знајући циља. Чак и кад би знао гдје иде свеједно му је.
Постоји вјеровање да су наше судбине записане и да се више ништа
не може учинити што се тиче њеног мјењања. Оно што можемо учинити је
ИЗБОР коју судбину желимо и онда кад је изаберемо да не
одустајемо од ње. Ако ти и пријети опасност; одупри јој се суочи са
њом, не одустај. Ако се деси да те живот избрише са лица земље као што вал брише отиске у пјеску барем ћеш бити обрисан борећи се за
своју судбину и свој смисао.
Цитат ис Библије Стари Завјет:
Господ реце Мојсију:
Сјети се пута којим те Господ водио,
да би те понизио, да би те искушао,
да би сазнао шта је у твоме срцу.

О
херојима
Свако људско биће
се рађа са урођеним механизмом за преживљавање. Тај урођени
механизам нам јавља кад смо гладни, кад нас боли, кад смо жедни кад
волимо или патимо. Тај нас систем одржава уживоту и тјера нас да
волимо живот који нам је од Бога дан као најљепши поклон. Шта онда
може бити јаче од тог урођеног механизма за преживљавање и шта
љепше од Богом даног поклона живљења и животних радости?
Ако не знате
одговор на ово питање онда питајте Мајора Милана Тепића који је у
тренутку слободне одлуке да ли да ужива Богом дан дар или да се
разнесе заједно са усташама у својој касарни одлучио ово друго. Љути
Крајишник са Козаре који је одгојен у крајишком традиционалном
Светосавском и Косовском Духу. У духу части, славе, витештва и
поштења. Једном је изјавио сљедеће: Једном се само даје ријеч и онда се до ње
држи или одустаје. Питајте и остале Српске Крајишке Хероје који су погинули а многи
су јиш живи. Многи се боје њихове славе па о њима неће да говоре ни
да им одају заслужене почасти. Шта такви људи могу да имају у себи
да у тренутку кад су могли да бирају су одабрали вјечни живот кроз
своју смрт?
Човијек се састоји
од МАТЕРИЈЕ коју МИСАО и ИДЕЈА држе на окупу и кад схватимо да
можемо контролисати себе способни смо за велика дјела. Кад је
човијек сигуран да је на правој страни, страни Добра и Страни Бога.
Кад његова вјера и идеје одражавају смисао његовог вишег постојања,
онда човијек смије одлучити да више тјелесно не постоји јер ће његова
МИСАО и ИДЕЈА вјечно да постоје.
Питаћемо све то
једног дана наше Крајишке Хероје, наше прадједове, Кнез Лазара и
Светога Саву Немањића који се престола одрекао ради своје ИДЕЈЕ и
причати им наше идеје и нашу славу.
И Гуслар овако загуслио:
Да Њих не бјеше
трећи пут би дусманин покло'
народ Србски преко Дрине воде

О пастирима и овцама
Јадан
ли је пастир који своје овце изгуби,
па му их вукови искољу и изједу,
а још јаднији онај пастир који уз овце и земљу за испашу изгуби, па
онда јагањци морају по бијелом свијету трагати за новим пашњацима.
Добар је онај пастир који свој живот полаже уз овце.
Библијски мотив

О одвајању Црне Горе
Једна
поучна прича
Ово
је прича о два рођена брата која су одувијек живјела сложно у једној кући,
баш као што браћа и треба да живе. Кад је једном брату била потребна помоћ,
други би без размишљања помогао и заштитио један другога.
Једнога дана један од браће сретне ђавола и овај му рече
да ће живјети боље и срећније, ако се он са братом
својим подјели и одвоји. Ђаво пробуди у њему похлепу коју сви у
себи носимо, те он затражи од брата свој дио имања и подјелу блага и остале
марве. Ђаволовој срећи није
било краја, јер се гладна
неман храни на људској пакости, похлепи и лакомислености
Други брат
га саслуша, тешке душе са горчином у души
и сузом у оку, али сложи се са њим да се иметак подијели, и да одвојено од сада
крену у живот. Још му пожели свако добро,
срећу и здравље. Али причи ту није крај. Ђаво опет посрнулом брату
не даде мира него му слаткоречиво објасни како подијела није била поштена,
те му је други брат дао мање него му припада,
те га покуша наговорити да на силу узме оно што му припада, а да ће му он лично
дати снагу да брата јачега надвлада. Једино што му мора обећати је да се одрекне
своје вјере и да обећа да ће научити ђаволов језик и само се са њиме служити.
Лакомислено овај обећа, те постаде ђаволов
слуган за живота и његова дјеца и унучад све док свијет траје. Ал`
кад обећа, никад ништа од
ђавола не доби, него је бивао
све слабији.
Сви коментари су добродошли -
ОјКрајино.цом Форум
|