ГОВОР НА САБОРУ У РАСУ 1196.

Чеда моја драга и одгајена мноме, ево знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и како у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу Божјом и пресвете владичице наше Богородице колико сам моћи имао, не лених се, нити мира себи дадох докле све не поправих. И божјом помоћу придодах вам и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере. Многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим противљах им се и одолех им. Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правовернога закона, мноме установљеног. Јер, овога држећи се, имаћете Бога за помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, ако и грешну, молитву. А сада отпустите мене, господара свога, с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све то што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи. Због тога се узалуд ценимо. Кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, па брзо пропада. Зато је, уистину све таштина. Јер је овај живот сенка и сан, и низашта се не цени сваки земаљски, као што рекоше књиге. Када сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме одмах да идем видети утехе Израиљеве.

*Овим говором се Стеван Немања одрекао престола у корист свог сина Стефана да би се након тога замонашио у Манастиру Студеница као монах Симеон, да би послије отишао на Свету Гору у Хиландар  гдје је и живио на овом свијету до 1200 године.